Dune Part Two: Spektakl u pesku

„Pustinjski vetar je oštar kao istina." Tako sam osetio Dune Part Two. Od prvog kadra do poslednje senke, film me je držao kao mantra. Dolazim iz zemlje gde su surovost i humor često saputnici; možda zato volim Villeneuveovu disciplinu.

Vizuelna arhitektura

Kadar je čist, geometrija precizna, ljudska tela mala prema pejsažu. Osećaš pesak u zubima. Zvuk je instrument moći: koraci fremena su ritam, mašine su hor. Sve je veliko, ali nikad kič.

Politička igra

Film ne traži da navijaš za Paula; traži da ga razumeš. Mesijanstvo je ovde otrovna logika — algoritam koji žvaće mase. To me podseća na distopije koje volim: sistemi koji gutaju sopstvene vođe.

Zašto mi je kliknulo

Kao klinac sam gledao filmove na CRT-u, sa šumom i ispranim bojama, ali sam naučio da slušam tišinu između replika. Ovaj film je baš to: tišina koja govori. Dune nije „wow, eksplozije", već „aha, cena svake odluke".

Mala zamerka

Treći čin je brz, kao da studio diše za vrat. Ali i tako, ostaje osećaj da si prisustvovao ritualu, ne projekciji.

Preporuka: gledaj u najvećem mogućem bioskopu, a onda prepevaj utiske u šetnji. Pustinja bolje leži u tišini.