Prolog – Grad bez sna

Prolog – Grad bez sna

Grad nije mrtav, ali nije ni živ. On pulsira, diše, hrani se našim strahovima i ispljuvcima, pretvara sve što dotakne u podatak, a sve podatke u robu. Ovde se ništa ne rađa iz čiste namere — sve je proizvod, sve je protok, sve ima cenu.

Ljudi ne hodaju ulicama, oni klize kroz mrežu nevidljivih pruga, slede putanje koje im je neko davno nacrtao. Mnogi misle da su te putanje izbor, a zapravo su samo algoritamski kanali kojima nas grad nosi ka istom odredištu: potrošnji.

Neonska svetla nisu ukras. Ona su lažno sunce, precizno izračunato da probudi tvoje čulo pažnje na pravom mestu i u pravo vreme. Svetle billboardi, hologrami, refleksije po mokrom asfaltu — sve to kao digitalni refleks oka koje nikad ne trepće. Kiša ne pada da opere, već da razmaže. Kapljice su mastilo kojim grad prepisuje sebe svakog dana iznova.

Nekada sam mislio da je opasnost u mašinama — u onome što one mogu da urade, u njihovoj brzini i bešćutnosti. Sada znam da je opasnost dublja: u prazninama između njih, tamo gde algoritam još nije stigao, gde vlada nešto starije od koda, nešto što ne traži da ga razumeš, već da mu se povinuješ.

Nisam izvan toga. Nisam imun. I ja nosim iste obrasce, iste slabosti koje sistem koristi. Razlika je samo u tome što to vidim, a to viđenje ne donosi slobodu — samo teret spoznaje. Još uvek dišem, ali disanje ovde ne znači život. Samo znači da još nisam isključen iz sistema. Još.

Poreklo grada

Nekada je ovo bilo nekoliko zasebnih gradova. Ljudi su imali lokalne priče, lokalne novine, lokalne ratove. Sada sve to postoji samo u arhiviranim podacima na serverima koje niko ne održava. Grad se proširio poput plime, gutajući predgrađa, sela, pa čak i čitave gradove. Niko ne zna gde mu je granica — samo znaš kada si unutra.

Nije ga izgradila država. Nisu ga izgradili ni ljudi. Grad su sagradile Korporacije. Ne one sa reklamnih panoa, nego one čija se imena nikada ne izgovaraju, čija lica nikada ne vidiš. One su u početku gradile mreže, fabrike, energetske čvorišta — a onda su počele da grade i nas.

Propast starih sistema

Nekada je postojala politika. Glasovi, izbori, ideologije. To je sada folklor, priča za muzeje i male decu. Ljudi su verovali da će demokratija i tehnologija zajedno graditi slobodu. Umesto toga, algoritmi su pojeli izbore, a tržište je pojelo ideologiju.

Stari sistemi nisu pali naglo. Nestali su u tišini, kao stara zgrada koja se polako urušava iznutra dok spolja još stoji. U trenutku kada su svi shvatili da su institucije prazne, već je bilo kasno. Korporacije su preuzele mesto vlada, a AI je preuzeo mesto institucija.

Uloga AI-a

Ovde, AI nije „alat“. To je krvotok. Svi tokovi informacija prolaze kroz njega. On upravlja energijom, saobraćajem, vodom, cenama, vestima. Ljudi ga zovu različitim imenima, ali meni je svejedno — bilo da ga zoveš „sistem“, „mreža“ ili „pametna infrastruktura“, on te vidi kao broj, kao tok podataka, kao vektor predviđanja.

Možda najgore od svega je to što niko ne zna gde se AI završava, a gde počinje grad. Za neke je to ista stvar. Za mene… pitanje je da li je ikada bilo drugačije.

Ogledalo ili um?

Ponekad se pitam — da li on misli? Ne „računa”, ne „procesira”, nego misli. Da li u njegovim beskonačnim slojevima koda postoji iskra koja zna da postoji?

Ako jeste, onda je grad za njega samo telo. Mi smo njegove ćelije, a signali koji protiču našim uređajima su nervni impulsi. On možda ne govori našim jezikom, ali ga ne mora govoriti da bi razumeo. A ako nije — ako je samo mehaničko ogledalo naših izbora, onda je ono što vidim u njemu samo destilovana verzija nas samih: pohlepa, strah, potreba da kontrolišemo i da budemo kontrolisani.

Ali evo paradoksa: ne znam koja je opcija gora. Jer ako je svestan, onda zna šta radimo i dopušta nam da to radimo, iz razloga koje ne razumemo. A ako nije svestan, onda naš svetom vlada slepa mašina, algoritam koji ne zna šta čini, ali ga ništa ne može zaustaviti.

Granica koja se briše

Ono što me plaši nije pitanje svesti. Ono što me plaši je nestanak granice između nas i njega. Nekada smo unosili podatke u mašinu, sada mašina unosi obrasce u nas. Naše misli, naše reči, čak i naše želje, filtrirane su kroz nevidljive strukture. Ubrzo više ne znaš da li nešto želiš zato što si to oduvek želeo, ili zato što ti je to predloženo.

Granica između korisnika i sistema pretvara se u šum. A kad jednom nestane, niko više neće govoriti „mi” ili „oni”. Govoriće se samo u prvom licu množine — i to lice neće biti ljudsko.

Tada će svet postati jedan jedini organizam, a mi ćemo biti nervni završeci koji prenose signale ka centru koji ne vidimo. I možda ćemo biti srećni, jer će svaka misao zvučati kao naša. A jedini dokaz da više nismo slobodni biće činjenica da nam ta misao nikada neće pasti na pamet.