Simpatija za Đavola – Filozofski esej o iskušenju, istoriji i slobodi

Uvod – Pesma koja postavlja neugodna pitanja

Pesma Sympathy for the Devil od Rolling Stones-a iz 1968. nije običan rokenrol komad. Ona je literarno-filozofska provokacija, spoj istorijskog narativa, mitološke simbolike i suptilne moralne provokacije. Mick Jagger i Keith Richards nisu samo komponovali ritam koji zavodi – napisali su tekst koji tera slušaoca da se suoči sa prirodom zla i sopstvenim mestom u toj priči.

Lirski narator je Đavo, ali ne onaj iz dečjih bajki, već sofisticirani gospodin, „a man of wealth and taste", kulturni, obrazovan i vešt u ubeđivanju. Ova slika se nadovezuje na dugu tradiciju literarnog Đavola – od Miltonovog Satane, preko Goetheovog Mefista, do Bulgakovljevog Volanda – i prenosi je u pop-kulturni format.

Istorija kao hronika zla

U pesmi, Đavo nas vodi kroz niz istorijskih trenutaka:

• Raspeće Isusa Hrista
• Krvave revolucije i smaknuća Romanovih
• Ratne pohode, blitzkrieg i haos 20. veka
• Ubistva političkih lidera poput Kennedya

Ovaj katalog zla nije slučajan. On odslikava Friedricha Nietzschea i njegovu ideju da istorija nije linearni napredak, već borba sila moći (der Wille zur Macht) koje se ispoljavaju kroz nasilje, osvajanje i rušenje postojećih vrednosti.

Nietzsche bi rekao: „Zver u čoveku se ne oslobađa tako lako, čak i kad je okovana zakonom i moralom."

Dostojevski – Sloboda, iskušenje i krivica

Fjodor Dostojevski, naročito u delu Braća Karamazovi, kroz lik Ivana i njegovu „Legend o Velikom Inkvizitoru" razmatra pitanje: da li ljudi uopšte žele slobodu? Đavo iz Stonesove pesme nije otvoreni tiranin, on ne primorava – on nudi, zavodi, podseća.

U tom smislu, Sympathy for the Devil je dostojevskijevska: sloboda znači mogućnost da biraš i dobro i zlo. Ali kad istorija pokaže da ljudi stalno biraju put destrukcije, ostaje gorka spoznaja da možda nismo žrtve Đavola – možda smo njegovi partneri.

Ovo otvara pitanje krivice: ako zlo traje kroz vekove i mi ga svesno nastavljamo, da li ga možemo zaista pripisati nekoj „spoljnoj sili", ili je ono samo lice našeg sopstvenog izbora?

Sartre i egzistencijalizam – Đavo kao ogledalo slobode

Jean-Paul Sartre je tvrdio da „čovek je osuđen na slobodu" – što znači da nema unapred datog moralnog poretka koji nas oslobađa odgovornosti. U tom svetlu, Đavo iz ove pesme nije nadprirodno biće koje nameće zlo – on je glas koji ti šapuće: „Ti si taj koji bira."

Refren „Pleased to meet you, hope you guess my name" postaje Sartrovski poziv na razotkrivanje: prepoznaj u meni ono što si sam stvorio. Kada Đavo kaže: „Every cop is a criminal, and all the sinners saints", to je egzistencijalističko razaranje binarnih moralnih kategorija.

Ritam kao obred – kolektivno učešće u zlu

Muzički, pesma koristi hipnotički samba groove, daleko od standardnog Stones zvuka. Ovaj ritam, sa svojim marakama, konagama i klavirom, evocira prizore rituala. To nije slučajno: filozofski gledano, ritam i obred ujedinjuju masu, brišu individualnost i oslobađaju čoveka osećaja lične krivice.

Ovo se može povezati sa Nietzscheovim pojmom dionizijskog – stanja u kojem pojedinac nestaje u kolektivu, prepuštajući se ekstazi i destruktivnoj kreativnosti. Na taj način, ples sa Đavolom postaje i metafora istorije: svaki put kad mislimo da smo izvan njegovog kruga, ritam nas ponovo uvlači unutra.

Moralni relativizam i savremena interpretacija

Pesma nas na kraju ostavlja sa opasnom misli: možda Đavo ne mora ništa da radi osim da nas podseća na ono što smo već sposobni da učinimo. U svetu gde politički narativi stalno redefinišu „dobre" i „loše" strane, stihovi „all the sinners saints" postaju gotovo proročanski.

Niče bi rekao da moral nije univerzalan, već proizvod perspektive i moći. Dostojevski bi upozorio da čovek, čak i u potrazi za istinom, lako sklizne u fanatizam. Sartre bi zaključio da krivica uvek ostaje lična – jer si mogao da biraš drugačije.

Zaključak – Zašto i dalje slušamo Đavola

Sympathy for the Devil je pesma koja odbija da ponudi olakšanje. Nema katarze, nema moralne pouke. Ona samo iznosi činjenice, ritam i osmeh naratora, ostavljajući nas da sami donesemo zaključke.

Upravo tu leži njena filozofska snaga: tera nas da se suočimo sa mogućnošću da je Đavo možda samo metafora – a da je ono što zaista zavređuje našu „simpatiju" zapravo odraz sopstvenog lica u ogledalu istorije.