Veštačka inteligencija – između Prometeja, Arendt, Jonasa i Foucaulta

Uvod – Tehnologija kao nova ontološka granica

Veštačka inteligencija (AI) je možda najveća tehnološko-filozofska prekretnica od industrijske revolucije. Industrijska mašina je preuzela snagu naših mišića, ali AI preuzima – ili bar simulira – snagu našeg uma.

To je sasvim druga vrsta promene: prelazak iz ere fizičke dominacije tehnologije u eru kognitivne simbioze i potencijalne zavisnosti.

Pitanje više nije samo šta AI može da uradi, već šta AI čini našem poimanju čoveka. Kad mašina može da piše, uči, prevodi, predviđa i stvara, mi nismo suočeni samo s novim alatom – nego sa izazivačem na polju identiteta.

Arendt – Pasivnost kao pretnja slobodi

Hannah Arendt je upozoravala da se totalitarizam rađa iz odricanja od mišljenja. U Eichmannu u Jerusalimu, kroz pojam „banalnosti zla", opisala je kako birokratska poslušnost i odsustvo kritičke refleksije mogu proizvesti katastrofu bez eksplicitne zle namere.

AI uvodi novu verziju ove opasnosti. Kada prepustimo algoritmima da nam filtriraju informacije, pišu izveštaje, biraju medicinske tretmane ili daju „personalizovane" savete, rizikujemo da sopstveno mišljenje postane sekundarno. Sloboda tada ne nestaje nasilno – ona polako erodira udobnošću.

Hans Jonas – Etika pre posledica

Hans Jonas je u Principu odgovornosti postavio novi moralni imperativ: „Deluj tako da učinci tvog delanja budu kompatibilni sa trajnim opstankom autentičnog ljudskog života na Zemlji."

AI izaziva upravo tu vrstu odgovornosti. Njene posledice mogu biti brze, globalne i teško reverzibilne:

• Algoritmi koji oblikuju javno mnjenje mogu destabilizovati demokratiju
• Automatizacija može promeniti radnu strukturu čovečanstva
• AI u vojnim sistemima može stvoriti autonomno oružje koje odlučuje o životu i smrti

Jonas bi zahtevao da razvoj AI-a ne sme slediti samo tržišne ili inovacione ciljeve, već etički princip predviđanja i prevencije dugoročnih katastrofa – čak i po cenu usporavanja tehnološkog napretka.

Foucault – Algoritam kao disciplinarna mreža

Michel Foucault je pokazao da moć nije samo represivna i centralizovana, već mrežna, diskurzivna i nevidljiva. AI je savršeni instrument takve moći: ona prikuplja podatke, analizira ponašanja, predviđa odluke i suptilno menja obrasce našeg delovanja.

Foucaultov koncept panoptikona – zatvora gde zatvorenici nikada ne znaju kada su posmatrani – dobija digitalnu verziju kroz AI nadzorne sisteme. Ono što AI čini opasnim nije nužno zla namera, već sposobnost da normalizuje nadzor i samodisciplinu.

AI tako postaje deo biopolitike – upravljanja populacijama kroz kontrolu informacija, zdravstvenih sistema, radnog tržišta i kulturnih narativa.

Ontološka dilema – Misao ili simulacija?

John Searle bi nas podsetio na Chinese Room argument: AI može da manipuliše simbolima tako da spolja izgleda kao da „razume", dok iznutra ne postoji nikakvo značenje.

To otvara pitanje – ako „inteligencija" znači samo davanje tačnih odgovora, onda je AI inteligentan. Ali ako inteligencija uključuje svest, nameru i vrednosno rasuđivanje, onda je AI samo simulacija.

Ova dilema nije akademska apstrakcija – ona utiče na to kako ćemo tretirati AI u pravnom, etičkom i društvenom smislu. Ako joj pripišemo „odgovornost" bez unutrašnjeg moralnog mehanizma, mi pravimo opasan misaoni skok.

Egzistencijalizam – Autentičnost pod pritiskom

Jean-Paul Sartre bi AI video kao izazov autentičnosti. Ako algoritam može da napiše roman, komponuje muziku ili razvije filozofsku argumentaciju, postavlja se pitanje: da li je vrednost ljudskog stvaralaštva u samom proizvodu – ili u činu stvaranja?

Opasnost je dvostruka:

• Pasivizacija – ljudi prestaju da stvaraju jer je AI „brža i bolja"
• Devalvacija – kreativni rad gubi autentičnost jer se ne razlikuje od onoga što proizvodi algoritam

Sartre bi naglasio da je sloboda neotuđiva, ali i da je moguće živeti neautentično – a AI čini taj izbor lakšim nego ikad.

AI kao ogledalo društva

Sherry Turkle je opisala tehnologiju kao „zrcala koja nas oblikuju". AI uči iz naših podataka, a zatim ih vraća u obliku preporuka, tekstova, slika i odluka. Ako su naši podaci puni predrasuda, nejednakosti i nasilja, AI će ih multiplicirati – često bez svesti o njihovoj štetnosti.

Na taj način, AI ne stvara novo moralno tkivo – ona ga prepliće iz onoga što joj damo. Problem je što, kroz iluziju objektivnosti, te iste pristrasnosti postaju nevidljive.

Zaključak – Manifest odgovorne budućnosti

Ako spojimo Arendt, Jonasa i Foucaulta, dobijamo tri ključna principa:

• Aktivno mišljenje (Arendt) – AI ne sme zameniti ljudsku refleksiju; ona može biti alat, ali nikada izvor moralnog suda
• Predviđanje posledica (Jonas) – svaka primena AI mora biti vođena dugoročnom etikom, čak i kada to koči komercijalne ciljeve
• Svest o moći (Foucault) – algoritmi su deo struktura moći; njihova „neutralnost" je mit koji se mora razotkriti

Veštačka inteligencija nije samo tehnički problem, već i antropološki, ontološki i politički izazov. Ona nas stavlja pred pitanje koje je starije od tehnologije: da li smo spremni da koristimo moć koju smo stvorili – bez da postanemo njeni podanici?